Select Page

Приче о нашим гостовањима Напретку крећемо првим гостовањем ССФа. Да , прво гостовање наше екипе било је у Крушевцу у лето 2006. године. Ако се не варам август месец. Нас петорица крећемо на пут. Доста неискусни али срећни смештамо се у бус где као сунђери упијамо приче старијих. Уз по које пивце приближавамо се Крушевцу. У бусу нам причази Л..а и каже “да видим какве гаће имате” ? Ми се погледасмо у фазону какве гаће сад. Извади он димне бомбе и каже “ово у гаће па кад уђете на стадион мени лично да се преда!” Покуписмо ми оне димне, штаћемо , ко те пита. Димне морају да се унесу. Долазимо ми испред стадиона , ту нас чека увек добро расположена кришевачка полиција. Ако нас је неко туко то су они али нећемо о томе сад 😀 Крећемо полако да улазимо. Нас двојица међу првима упаднемо са димним бомбама па чекамо остале да видимо како ће они да прођу. Није нам било свеједно али ушли смо ! То нам је било најбитније. У једном тренутку се ствара гужва. Неко цимање са редарима и Л..а се пење на шипке и креће да шутира редаре. Ту улеће мурија и креће туча са њима. Смирује се ситуација кад се Љ..а дере “ајде сви излазите напоље” леее мислим се где напоље сад са овим срањем ко ће опет да га уноси али … изађосмо ми и недуго затим крену опет туча са полицијом. Шчепали Л..у и вуку га у марицу а ми га вучемо на другу страну. Како је остао у једном комаду не знам али му од панталона тад ништа остало није. Ухапсе нам ту још пар човека ! Уђемо ми на утакмицу крајем првог полувремена. Атмосфера је била доста напета између нас па тако почетком другог полувремена избије прва међусобна туча па нешто касније и друга после чега нас мурија избацује са трибине и враћа у бус. Како Л..а није ушо на стадион а ми нисмо дали ником оне димне , иако су их тражили , ми их сво време код себе чували и вратили у бус. Крећемо назад и ја покупим оне димне и да их вратим Л..и а он ме гледа па ми каже “Кој ми к…ц дајеш ово , што их нисте упалили?” 🙄

Постоји то неко јужњачко ривалство између нас и Крушевљана, утакмице између наше две екипе увек су пуне навијачког набоја.
Неретко, утакмице између наша два клуба праћене су и тучама, паролама које су ту да испровоцирају оног другог и међусобног напушавања свим и свачим. Данима се причало о овом гостовању, знали смо да ће вероватно бити једно од незаборавних за све нас.
На исто крећемо у сопственој режији, налазимо се на договореном месту и са троја кола крећемо пут Крушевца.
Поред наша два аута, са нама полазе и момци из екипе “South Stand Firm” који имају више искуства у оваквим ситуацијама, познају улице Крушевца и иза њих су већ године навијања, туча и пређених километара.
Наша екипа састављена је од млађих момака, са много мање навијачког искуства у оваквим ситуацијама, тако да су главну реч водили момци из горе поменуте екипе.
Пут до Крушевца пролази без проблема и што је најбитније без полиције. У колима се цуга пиво, и пали по нека буксна чисто да се опусти мозак и убије време до Крушевца или обрнуто, јебем ли га.
Заобилазимо аутопут, и уз неколико пиш пауза лагано стижемо у Крушевац.
Прва екипа која је стигла у Крушевац била је ССФ и заузела велики летњиковац у насељу Колонија, сакривен иза стамбених зграда.
Ту смо провели део времена уз гајбу пива и ћевапчиће који су наши другари пржили пре овог поласка.
Није то једино што се пржило тог дана, требало нам је још мало опуштања можданих вијуга па се изгорела још која свећица пре поласка ка стадиону.
Имали смо и највећег трагичара тог дана, флашу Џина, одлучујемо да не крећемо да је пијемо како се не би потпуно обезнанили и како би колко-толко били способни за неки инцидент уколико до њега дође. Друштво нам је правио и мештанин Крушевца који вешто предвиђа долазак Лалатовића на нашу клупу. После разговора са њим и изненађењем популарности нашег друга из екипе ССФ – који је широко познат у Расинском округу што се два пута потврдило током ове наше мале екскурзије.

Возачи аутомобила препаркирају возила у близини стадиона “Под Багдалом”,
враћају се и крећемо лаганом и наизглед потпуно опуштеном шетњицом кроз град Чарапана.
Шетамо једном од њихових главних улица и прво запажамо аутомобил из којег севају погледи ка нашем кортеу од 15 људи, затим иза нас примећујемо две особе за које смо били сигурни да су навијачи, пропуштамо их кроз наш кортео и неко им упућује лагану реченицу:“Meраклије су вам стигле у град! Јeдан од њих видно изнервиран овом реченицом стиска песницу и “видимо га да се љути” скреће и губи се улицама Крушевца.
Него, ко га јебе, а и договор је био да се “понудимо” и да не покрећемо неки инцидент уколико то баш није неопходно, а и у центру смо града.
Током овог кортеа, нисмо имали никакву полицијску пратњу – нисмо хтели да навијањем привучемо радознале пендреке града Крушевца који ће нам одређивати где ћемо да идемо и којим путем. Спуштамо се низ улицу која води ка стадиону и у том тренутку чује се звиждук и неко од наших виче ево их, окрећемо се и видимо десетак људи како трчи ка нама.Лете каменице које на сву срећу вешто ескивирамо.
Све нас је спуцао адреналин и крећемо на њих као без главе. Збуњени нашим контранападом Крушевљани дају се у бег, користе стратегију “куд који мили моји” и “бегају” на све стране, на њихову паљбу камењем узвраћамо стаклењацима малог нишког пива.Један од “храбрих” Крушевљана уза се је имао нож али на нашу срећу није га употребио и сам се дао у бег од једног дугоногог и дугоруког члана наше екипе. И ја би бежао кад би ме појурио – искрено.
Чланови екипе ССФ пале бакље и крећу на њих, једна од бакљи завршава у оближњу пиљару, пуца стакло на неком аутомобилу, схватамо да смо раштркании и да смо окружени зградама са много малих пролаза и улица – неко од старијих се дере да се скупимо, збијемо и станемо у коцку,некако успевамо да се “зберемо” и настављамо пут.

Нисмо прошли ни десет метара, кад из неког обданишта, школског дворишта или шта год да је, видимо нову екипу која се спрема да нас
нападне, опет њих десетак. Међу њима било је и момака у звездиним обележјима, крећу на нас каменицама и уз обострано напушавање.
Опет смо их изненадили контра-нападом, лете остале флаше, опет креће јурњава и део наших почиње да прескаче ограду и напада ове камен хероје. Опет се чује реченица да се збијемо и да останемо прибрани и један уз другог како се не би раштркали и у непознатом граду залутали у улице које су пуне противничких навијача, и то не само Напретка већ и титових близанаца.
Разјурили смо и ову групацију.
У том тренутку ето њих, припадника јавног реда и мира, стају испред нас, ваде пендреке и креће дискусија.
Jедан од пандура ми каже да оставим флашу на под. Скроз сам заборавио на трагичног јунака ове приче – Џин, који смо све време носили са нама и сам не знам из ког разлога. Један од наших баца бакљу у траву и креће легитимисање и претрес. Како се извући без привођења?
Чујемо на воки-токију како су поломљени аутомобили и излози и како је било пар пријава грађана. Полицајци се и сами збунили одакле ми ту, кад је аутобус са навијачима из Ниша већ стигао. Крећемо да се вадимо како смо ми само шетали градом, како ово, како оно, намазујемо се ! У том тренутку ето и Јакуза . Групица њих се приближава и креће да нас напушава. Не сећам се најбоље али мислим да је и који јамен полетео. Не остајемо ни ми дужни!
Мутија ибрзо расчишћава Јакузе и ми опет остајемо сами .Правимо се луди да не знамо ко нас је напао, причамо да су били маскирани. Држали су нас тако двадесетак минута и пуштају нас без пријава и без привођења. Сви у шоку !
Памтим да нам је једна старица изнела флашу воде са терасе и да јој је члан наше екипе дао цветић убран из баште испред зграде. Еее, па нисмо ми нека стока, клошари, индијанци, штавише ми смо само шетали.
Напињем пандуре да ме пусте да узмем флашу Џина, молим их, преклињем – кад душмани, ђока,остаде флаша.

Стижемо на стадион, ентузијастично причамо остатку екипе наше догодовштине. Завршава се утакмица, крећемо назад.
Прво што смо урадили по завршетку, побегли од пратње полицајаца, и погађајте, кренули да тражимо Џин, није га било – зато је он, на срећу, највећи трагичар овог гостовања. Није било ни бачене бакље.
Крећемо пут Ниша, настаје ова легендарна слика на сред пута, поред неког локала где смо сабили гајбу пива и разговарали и о самом догађају а и о ко зна којим још темама.
Опет смо се на сред аутопута уверили у познатост нашег друга из ССФ-а кога чак и на сред пута у мраку препознају. Смејемо се тој ситуацији и настављамо пут Ниша. Резултата се не сећам баш најбоље, навијање солидно. Мислим, можда звучи као да су то небитни аспекти ове ситуације, нису стварно али један овакав доживљај уреже ти се у сећање. Схватиш да смо тог дана и ми и они имали среће, није било озбиљно повређених, није било
приведених и кажњених – што је и најбитније.
Сва срећа онај нож није употребљен, главе нису разбијене.
Разјурили смо тог дана Крушевљане, бројачано слабији, на галаму и адреналин, на препад.
Највећи трагичар је стварно Џин.
Гостовање завршавамо Амнезиа Хејзом, на стадиону Чаир, која ми је излечила главобољу која ме је пратила целог пута назад. Звучи као нека порнићарка, Амнезиа, ухх, како беше добра.
До неког следећег пута, драги Крушевљани, ривалство остаје, здраво и исправно и за крај хит –
ХЕЈ ЈАКУЗЕ, НИШЛИЈЕ ВАС ГУЗЕ!