Ако за неку слику могу да кажем МУТНА А ДРАГА онда је то ова слика ! Ништа се не види а сви знају која је то слика. Имам тврду потребу да напишем овај текст па да га не тупим много. Те 2008. године стасава једна нова генерација Мераклија на трибини. Предвођени са пар старијих ликова који су били велика подршка , млађи момци су се свакодневно доказивали. Били смо мала група чији је клуб таворио у другој лиги. Тих година нас нико за озбиљно није узимао а ми смо се трудили да то мењамо. Једна од првих акција те нове генерације јесте ова. Дознали смо да се скупљају гробари ( као група која је постајала и пратила Синђелић – Бикови Дурлан ) и иду да навијају за један нишки рукометни клуб , који не знам јбг заборавио сам то. Све то је било довољно да пробамо нешто. Скупља се доста млађих. Све подгрупе које смо имали тада су се појавиле као и доста појединаца. Било је 40ак момака ту. Кренули смо кортеом до места где су се окупљали. Дошли им са леђа и банули међу еих. Тамо смо затекли 3-4 прашинара , момке приближно наших година уз пар старијих. Насиља није било јер није било потребе за тим. Објаснили смо шта смо имали и отишли. Успут смо покупили и заставу Бикови дурлан као и бубањ. Након тога следи велики притисак на нас људи који и немају баш везе са навијањем услед чега се враћа бубањ ликовима из бембаре са затамњеним стаклима уз причу да треба човеку јер има свирку. Застава остаје у нашем поседу али је никада не износимо , за нас и нема неку вредност али је и даље у нашем власништву. Што би данашњи навијачи рекли “угасили смо их”.
