Већ дуго оклевам да напишем овај текст али скупићу снаге за то.Сваки пут ми јако тешко падне кад се сетим на тог малишана . Упознао сам га док је Раднички играо трећу лигу на стадиону Цара Константина . Тад смо домаће утакмице играли на тој пољани . Он је дечкић из тог краја . Увек скромно обучен али насмејан и спреман за неку игру . Брзо је постао миљеник групе. Пар ситуација никад нећу заборавити ! Често нас је запиткивао где може да набави налепнице , да ли имамо неку налепницу да му дамо. Једном приликом седим ја у стари бутик и ето га он на врата . Одакле ти мали ? Дошо сам да видим јел имате налепница … Како си бре дошо ? Па пешке снашо сам се некако . Ми сви у шоку ! Мали је ладно сам прешо пола града да би пронашао наш бутик !!! После једне утакмице смо ишли на једну рукометну утакмицу. БУКВАЛНО са једног краја града на други , градским превозом бар пола сата . Стижемо у халу кад ето га мали Ђорђе са нама. Јаооо како ће сад кући да се враћа ? Нико од нас није имао ауто у том тренутку да би мого да га врати . Скупљали смо новац како би се таксијем вратио . Последњи пут кад сам га видео било је то на прослави уласка Радничког у прву лигу . Дошо је да са свима нама прослави толико чекани улазак у прву лигу . После утакмице и целе еуфорије пролазим ја и видим њега како се свађа са још два клинца . Прилазим да видим шта је било . Један од клинаца ми каже како је Ђорђе нешто украо . Кажем клинцима да иду и питам га о чему се ради . Он вади испод дукса мали штит који смо радили као део кореографија за ту утакмицу . Питам га зашто је то узео кад зна да несме ? Одговорио ми је да је хтео кући да носи да има у собу да закачи . Био сам јако љут на њега . Био сам дрзак и узео му тај штит . Сав тужан и са сузама у очима је напустио стадион . То је задњи пут кад сам га видео . Дан данас не могу себи да опростим што му нисам дао јебени штит !
