Можда и кључно лето за нашу генерацију и све касније успехе које је остварила наша генерација али да кренемо редом. Обећао сам текст о двомотки ” Тотално одсуство мозга ” али једноставно не могу а да не опишем целокупну ситуацију тог лета.
Све је почело кључном реченицом, ” ОВО ОВАКО ВИШЕ НЕЋЕ ДА МОЖЕ ” и стварно није могло. Решили смо да реновирамо просторије испод старог југа и мало средимо изглед наше трибине. Свако ко се сећа старог југа зна да је то била катастрофа. И дан данас се питам како се све оно није срушило од влаге и пукотина на све стране. Елем, ухватимо се ми посла и крећемо да сређујемо и припремамо зид за графит. Требало је све што не ваља олупати и шпаклама истругати. Средимо ми зид, окречимо га и сад нико не зна да црта. Антиталенти сви ! Исцимају момци из дивизије једног лика који је графитер да дође да нам одради нешто и он лик као ето ме стижем. Ми сви срећни то је то, радимо графит. Дође брат, погледа зид и као добро ајде јављам вам се за који дан само скицу да одрадим. Сви га гледају онако у чуду у фазону КАКВА СКИЦА БРАТЕ ДАЈ САД ДА ГА РАДИМО ! Старији наши тад у причу са њим као да се не чека да извуче само слова ми ћемо остало. Брат ни да чује, не може он тако итд и оде. Неком паде на памет да зовемо Д… из Бохемијанса. Окренемо га, можеш – могу и ето га за пола сата. Дође, погледа зид, узе четку и за 15 минута исцрта слова и оде човек. Ми, дркање ! То је то, имамо графит.
Сутра раном зором смо сви већ на стадиону и чекамо да се отворе фарбаре. Купују се неопходне боје и креће се у рад. Сви пуни елена цртамо и дорађујемо графит. Кад смо све попунили гледамо, ма морају да се појача дебљина слова. Сви четке у руке и да се то подебља. Гледамо га после, ма нешто фали. Тада настаје једна од чувених реченица са којом смо се после годинама зезали: „ Тебрићи фали аутлајн! “ То је то. Вади траке, цртај аутлајн. Гледамо га опет онако из далека … „Тебрићи јел сам вам реко, аутлајн је кева!“, уз смех и задовољство остајемо ту да испијемо још по коју дволитарку и испратимо људе на море 😊
Тог лета смо решили да нацртамо и прве двомотке. Прва двомотку коју смо цртали је била за нашу екипу. Имамо скицу, немамо пројектор и не знамо да цртамо. Једини који је ту знао да црта је Фамилија али он све нешто не зна дал ће моћи ал зна ко може 😊 Исцима он неку рибу, дође она и као момци има ли пиво? Наравно да има сестро само да ти ово нацрташ! Поче да извчачи неке линије, да преправља што је Фамилија почео да црта и поче коњ из центра стварно да личи на коња а и људи да се назиру!
Схватимо ми да ово овако неће да може и да нам треба пројектор. Пустимо се до града да видимо колко то кошта али схватимо брзо да нема ништа од тога и да морамо да се сналазимо. Жалимо се Фамилији да немамо пројектор и да ће морати све ручно да се ради кад он вади кеца из рукава. Каже да зна Горанчета и да он има пројектор. Цртали неке радове преко њега за школу. ЗОВИ ГА ! Дође горанче и донесе пројектор а он браћо моја онај из Другог светског рата. Црни што још увек ради на стакла. Перпету мобиле али буквбално. У почетку је спрдња била али смо искористили тај пројектор и мноооооого нам је ствари завршио. Тог лета су настале многе наше двомотке. Неке су настале из форе а неке имају и причу. Двомотка „ТРЕЋА СМЕНА“ је настала јер смо ноћима и ноћима висили у тим просторијама и фарбали што заставе што двомотке док је „ТОТАЛНО ОДУСТВО МОЗГА“ прича за себе. Много је људи тих дана пролазило кроз те просторије и свако је хтео нешто да помогне. Одређена група људи се испраксовала тих дана, недеља, па је више и радила али је увек било и оних : „брате дај да ти помогнем нешто имам 10 минута“. Кад ми је дојадило да се обарам са људима и да им објашњавам да не може то за 10 минута, да ће да се испрља, да ће да засере нешто, узмем парче платна и закачим на зид. Креп траком излепим слова и решим свима проблем. Свако ко је дошо и понудио се да помогне добио је исти одговор. Брате узми коју год четку хоћеш. Узми боју по твом избору и ено ти тамо оно платно па иди да га фарбаш 😊
